NightFall - Intervju

• Petorka iz Beograda, heavy metal grupa NightFall široj publici je poznata po odličnoj muzici i energičnim nastupima. Pobednici 41. Zaječarske gitarijade dugo su iščekivali svoj prvi album koji je napokon ugledao svetlost dana, pod nazivom "Kao Da Niceg Nije Bilo". Tim povodom razgovaramo sa Maxom, pevačem ove mlade perspektivne grupe.

NightFall je bend koji okuplja mlade talentovane muzičare. Kada je krenula vaša zajednička saradnja?

- U bendu su od početka Boban (gitara) i Oliver (bas) a ostatak benda je vremenom dolazio. Žarko se priključio bendu negde krajem 2005-e, ja sam došao na leto 2006-e. Krajem iste godine je došao Andrej. Bilo je jako teško naći dobru postavu. Boban, koji je tvorac pesama, je imao jako puno strpljenja ali mu se to vratilo, jer sada, svi koji su u bendu, pre svega su dobri ljudi, pa tek onda dobri muzičari .

Ovo je vaš debi album. Koliko energije je utrošeno u njegovo kreiranje?

- Boban je mnogo truda uložio u ove pesme, ali mu je trebalo i mnogo vremena da ih prezentuje ljudima na pravi način. Pre svega tu mislim na to da je dugo čekano na pravu postavu. Ali sada kada smo svi tu, trudili smo se da svi pomognemo koliko smo mogli i ukrasimo njegove pesme svako na svoj način. Dosta pesama smo sredili najviše kroz naše svirke kojih smo imali jako puno u poslednjih godinu i po dana. Rezultat svega toga je ono što se može danas čuti.

U većini grupa gitarista je "prva violina" benda. Da li se vi izbegli taj kliše koji je na našim prostorima već okoštao?

- Hmmm, pa znaš kako. Da je gitara "prva violina" kod nas - jeste. Samo što to ne treba shvatiti baš tako kako zvuči. Boban jeste kompozitor i vodi glavnu reč, ali nikada ne bi uradio nešto bez konsultacija sa ostatkom benda. Mi ipak funkcionišemo kao jedna celina i to nam je dosta pomoglo da stignemo do ovde.

Koliko dugo ste radili na CD-u? Da li je postojala “zvezda vodilja”, ili ste zajedničkim snagama dali svoj maksimum?
- Na samom albumu se radilo par meseci. Uslovi za rad baš nisu bili najsjajniji, kao ni finansije, ali smo iz trenutne situacije izvukli maksimum i može se reći da smo zadovoljni učinjenim. Naravno da uvek ima mesta za napredak i poboljšanje i uvereni smo da će sledeći album zvučati daleko moćnije. Za početak, ovo je sasvim ok. Što se “zvezde vodilje” tiče, to je naravno bio Boban, koji je ove pesme davno, pre nego što smo se mi skupili, napisao. Najviše smo slušali njegove ideje, ali je i svako od nas dao svoj doprinos kako bi ostavili svoj pečat na pesmama, a i unapredili pesme.

U čijem izdanju je objavljen vaš prvi album?

- Naš debi album je izašao u izdanju Automatik (Mascom) recordsa. Oni su naše pesme čuli jednom prilikom na radiju 202 i odučevili se. Ubrzo su stupili u kontakt sa nama i sve ostalo je ičlo glatko. Jako smo srećni zbog prilike koju smo dobili i za koju smo im duboko zahvalni, jer je poznato koliko je bendu teško da dođe do svog prvog zvaničnog izdanja.

Imate zanimljivo idejno rešenje omota albuma. Čija je to zasluga?

- Omot albuma su nam radili Jelena Đokovic i Igor Šujak. Oni su prijatelji benda koji su se ponudili da pomognu i mi smo bili prezadovoljni poslom koji su uradili. Nadamo se da će im ovaj njihov rad pomoći da uskoro raznim bendovima rade omote, jer im to zaista ide od ruke.

Iza sebe imate veliki broj zabeleženih nastupa. Koliko će vam to iskustvo pomoći na predstojećem koncertu?

- U proteklih godinu i po dana smo zabeležili mnogo svirki. Svirali smo po raznim gradovima u Srbiji i dva najveća nastupa su nam bila na Zaječarskoj gitarijadi 2006-e i 2007-e. Ova druga je posebno zapaženo prošla pošto smo jednoglasnom odlukom žirija pobedili. Što se predstojeće svirke u “Dangubi” tiče, ona se slučajno poklopila sa izlaskom albuma, pa cemo iskoristiti priliku da malo ispromovišemo album. Nismo imali solo svirku u Beogradu od aprila, pa se nadamo velikom broju ljubitelja dobre muzike i naših prijatelja, kako bi u jednom veselom i, za nas, posebnom ambijentu proslavili izlazak albuma.

Na koncertu ćete odsvirati obradu pesme Džermejna Džeksona, "When The Rain Begins To Fall", jednog od najvećih hitova osamdesetih?

- Mi smo zapravo ovu pesmu već svirali uživo tri puta. Ljudima nije pesma poznata kao neke druge naše obrade, ali je pesma jako dugo na našoj MySpace stranici, pa mislim da će je ovaj put dosta ljudi znati.

Kako doživljavate našu rock i metal sceni s obzirom da "narodnjaci" zauzimaju ovoliki prostor na skoro svim medijima sem štampe, jer u njoj ne mogu da sviraju?

- Jako je tužno sve što se dešavalo u Srbiji poslednju deceniju, ali je to period koji polako počinje da bledi. Iako ni sada bendovima nije ni malo lako, situacija je daleko bolja nego pre par godina i verujem da ce biti još bolja. Sve je više ljudi koji se okreću rock and roll-u i bendovima je samo potrebno da dobiju pravu šansu i reklamu kao što smo mi dobili i ljudi ce se interesovati. Doduše, to je još uvek jako teško, ali naši bendovi su puni dobrih ideja i entuzijazma i to će vremenom sigurno biti nagrađeno. Narodnjake zaista ne bih komentarisao, jer ako neko voli da sluša "ono", ima problema ili sa ušima ili sa mozgom. Samo što su retko uši problem.

Poput mnogih bendova imate stranicu na web portalu MySpace. Koliko vam to pomaže u promociji NightFall-a?

- Baš sam prijatelju komentarisao pre neki dan da je sad daleko veća reklama ostaviti bulletin na Spejsu nego lepiti plakate. Upotreba ovog sajta je stvarno ogromna od strane ljudi u Srbiji, ali i ljudi van granica. Tako pored dobre reklame ovde se pruža mogućnost sklapanja prijateljstava sa bednovima iz Evrope što je sjajno. Ipak ne mislim da bend treba da se osloni isključivo na ovaj sajt već treba da ima i svoju zvaničnu stranicu. NightFall još uvek nema svoj sajt, ali je u izradi, pa će, nadam se kroz neko vreme, biti postavljen. Zbog trenutnih dešavanja nismo imali vremena da se tome malo više posvetimo.

Ovaj koncert će proći. Kakvi su vam dalji planovi? Sigurno se nećete tu zaustaviti...

- Idemo dalje. Plan je prvo dobro ispromovisati album, jer ako album prođe nezapaženo, džaba smo ga izdali. Posle se nadamo da ce nam ovo izdanje otvoriti vrata naših većih festivala kao što su Exit i Beer Fest. Međutim otom potom. Ne želimo da žurimo sa planovima. Posla ima punom ali moramo da radimo jedno po jedno. Mi smo sa ovim albumom praktično došli na novu početnu tačku i uz maksimalno zalaganj,e uspeh ne može izostati.

D.Đ

fotografije: Aleksandar Zec

Edward Kennedy "Duke" Ellington

• O kakvom je muzicaru rec dovoljno govore podatci da je bio nominovan za Pulicerovu nagradu i da je svoj 70-ti rodjendan proveo u Beloj kuci postavsi tako prvi afro-amerikanac(ako se izuzmu politicari) koji je krocio u Belu kucu a da sa sobom nije nosio posluzavnik sa kafom ili cajem. Duke Ellington je bio kicos koji je izuzetno obracao paznju na svoj izgled i svoje oblacenje.Bio je veliki ljubitelj alkohola i zena iako se do kraja zivota nije vezao ni za jednu (mada je vecinu svojih kompozicija posvecivao svojim ljubavima).Pre svega voleo je samog sebe i tokom celog zivota je stvarao svoj sopstveni imidz.

Odrasto je u porodici srednjeg staleza(sto je bilo izuzetno veliki uspeh za bilo koju porodicu afro-americkog porekla u tom vremenu)sto mu je omogucilo da bude vaspitan na patrijarhalni nacin sa finim manirima.Upravo zbog te svoje kicoske crte jos kao decak je zaradio nadimak Duke(Vojvoda).Kao decak je poceo da uci klavir sto na samom pocetku nije mogao da prihvati jer ga je slikarstvo mnogo vise interesovalo,ali je u tinejdzerskim danima shvatio da uz pomoc klavira i poznavanja muzike moze dobiti tri stvari koje su mu u to vreme bile najznacajnije:zene,slavu i novac!

S’obzirom da je Duke rodjen i ziveo u Washingtonu,na samom pocetku svoje karijere nije svirao klasican jazz koji je u to vreme bila novina cvrsto vezana za New Orleans,vec je sa svojim orkestrom svirao regtajm i slagere.Smatra se da ga je u jazz muziku uveo trubac James „Barber“ Maili koji se dvadesetih godina proslog veka prikljucio Ellingtonovom orkestru „The Washingtonians“ sa kojim se preselio u New York i svirao u cuvenom klubu u Harlemu „Cotton club“.

Bio je sklon improvizacijama i smatrao je da svi clanovi jednog orkestra trebaju da stvore svoj stil sviranja koj ce se kasnije ukomponovati. 1965 godine je bio nominovan za Pulcerovu nagradu ali je ta jednoglasna nominacija(za zivotni doprinos americkoj muzici i kulturi) bila odbacena od strane komisije za dodelu nagrade iz rasnih predrasuda.Njegov komentar na to je bio jednako cinican kao i svi komentari koje je upucivao velikanima muzicke scene tog doba"Sudbina mi je naklonjena.Ne zelim da postanem suvise slavan dok sam jos suvise mlad"(u tom trenutku je imao 66 godina)..Pulicerova nagrada mu je postumno dodeljena 1999 godine na stogodisnjicu njegovog rodjenja.

Raul Hernandes "Zamislite zvuk koji sadrzi sve zvukove, zvuk koji sadrzi sva iskustva – svaki oblik postojanja. Zvuci koji iz drevne Afrike su potekli,muzicki ritmovi koji ulogu govora su preuzeli,zvuci koji hiljadama godina kasnije na ovim su obalama izronili,kao krik bez reci,istrgnut iz grudiju majcinih.Zvuk covecanstva koji se grcevito drzi zivota.Zvuk najdublje boli u ravnotezu doveden s najdubljim zvukom vere,nade,srece.Zvuk ljudskog iskustva.Zvuk Edwarda Dukea Ellingtona, Dukea Ellingtona i njegovog orkestra."

Miles Davis "Mislim da bi se svi muzicari trebali odredjenog dana okupiti,na kolena pasti i Dukeu zahvaliti"

BLACK OAK ARKANSAS

• 
  
  Predstavljam vam jednu od najboljih rock'n'roll grupa na svetu koja dolazi sa severnoameričkog kontinenta. Tipičan je predstavnik američke južnjačke rock'n'roll škole. Oni neguju u svojoj muzici, u samom ritmu, sinkopu, što nije standard britanskog rocka, te tako daju jaču impresiju kod slušalaca. Mogu lako da rekombinuju stvari u rock, hard rock, blues. To je ta bitna razlika između američke i britanske škole rocka. Njihova muzika je izuzetno kvalitetna, kao i pevač koji svojim ubitačnim glasom daje poseban šmek ovoj grupi i koji ga je vodio sve ove godine.

Pevač Jim "Dandy" Mangrum, gitaristi Rickie Reynolds, Stanley Knigh i Harvey Jett, basista Pat Daugherty i bubnjar Wayne Evans,su daleke 1965. godine u rodnom gradu Black Oak-u (Crni Hrast) u Arkanzasu formirali grupg "The Knowbody Else". U samom startu je bend bio suočen sa skandalom, koji se danas prepričava kao anegdota. Kao tek oformljen bend bez prebijene pare u džepu i mogućnosti da kupe opremu, jednostavno su upali u prostorije lokalne srednje škole i pokupili kompletnu opremu školskog orkestra. Ovoj šestorki se sudilo u odsustvu za krivično delo krađe, pa su osuđeni na 26 godina prinudnog rada na zatvorskoj farmi. Kasnije je ova presuda suspendovana. Bežeći pred zakonom, uputili su se ka ruralnom severoistoku Arkanzasa, gde su živeli u brdima. Tu su usavršavali svoj muzički stil. To je bio period kada su svoj put ka slavi krčlili The Beatles i The Byrds.

Članove benda The Knowbode Else je put odveo u Memfis, gde su 1969, godine potpisali ugovor sa muzičkom izdavačkom kućom Stax Record. Debi album je doživeo potpuni fijasko. Negde u tom periodu, članovi benda su se počeli interesovati za psihodeliju i istočnjački spritualizam koji su kasnije u kombinacijomi sa zapadnjačkim baptističkim učenjem utkali u svoj prepoznatljiv saund. U više navrata su odlazili i u L.A. Da bi u istom gradu 1970. godine potpisali novi ugovor sa Atco Records kućom kada su i promenili ime grupe u Black Oak Arkansas. Istoimeni album je izašao 1971. godine. Popularnost ove grupe u tom periodu naglo počinje da raste, što se moglo primetiti po sve posećenijim nastupima koje su održavali. Godine 1972. objavljuju dva albuma "Keep The Faith" i "If An Angel Came To See You, Would You Make Her Feel At Home", na kojima je njihov autentični saund došao do punog izražaja, a koji danas ovaj bend čini prepoznatljivim. Nakon toga su usledili albumi "Raunch 'N' Roll Live " (1973), na kome je svirao novi bubnjar, Tommy Aldridge, zatim "High On The Hog". U to vreme im se pridružio i pevačica Rubby Star koja ih je pratila i na turnejama. Njen hrapav glas možete čuti na obradi pesme LaVern Bakera "Jim Dandy", koja je pedesetih godina bila pravi hit. Bend uspeva da se dokopa 25. mesta top liste sto najboljih izvođača. Godine 1975. Harvey Jatta menja Jimmy Handerson. Izbacuju album "Aint' Life Grand".

Black Oak Arkansas godine 1977. doživljava veliku transformaciju. Pored Jim "Dandy" Mangruma i Jimmy Handersona, u novi sastav grupe ušli su još i Greg Reding (gitara i klavijature), Jack Holder (gitara), Andy Tanas (bas) i Joel Williams (bubnjevi i udaraljke). Te godine objavljuju album "Race With The Devil", a naredne "I'd Rather Be Sailing", kada im se pridružio četrnaestogodišnji gitarista Shawn Lane, a koji je sa bendom svirao naredne četiri godine. Tokom osamdesetih, tačnije objavljivanjem "Ready, as Hell" iz 1984. godine, počinju da naginju ka tvrđem zvuku uvodeći istovremeno i usnu harmoniku kao element njihovog "modernizovanog" saunda, sve to prožimajući deonicama na klavijaturama. Ovaj album je ostao upamćen još po povratku RickeyLee Reynoldsa (ritam gitara) u bend. Tvrđi zvuk se nastavlja i na albumu "The Black Attack Is Black" koji je objavljen 1986. na kome se posebno istakla pesma "I want a woman with big titties". Iako su se do današnjih dana postave benda smenjivale, "Dandy" Mangrum je nastavio da gura "Crni Hrast" i u novom milenijumu. Sigurno je da nisu više mladi i lepi, ali je kvalitet koji su tokom svih ovih godina pružali ostao nemerljiv.

Deep Purple

• Od samog početka 1968. kad je grupu osnovao bubnjar Chris Curtis tada pod imenom "Roundabout", već su počeli problemi u međusobnim odnosima. Inače, svi su cenili Curtisa jer je pre toga svirao u poznatoj britanskoj grupi "Searchers", koji je bio najpoznatiji među njima i vrlo cenjeni muzičar širom Engleske. Zato Blekmur i Džon Lord nisu mogli da odbiju njegov poziv.

Grupa je kratko trajala, jer Chris i tada potpuno anonimni Riči Blekmur su bili u stalnom konfliktu da je neretko dolazilo i do međusobnih tuča. Curtis je rekao Džon Lordu da je sa Blekmurom jednostavno nemoguće svirati jer je jako prepotentan i bezobrazan. A pogotovo što je još totalni anonimus, a sebi dozvoljava takva prava. Zato Curtis napušta bend. Džon Lord se odlučuje da nastavi rad sa Blekmurom. Ali kao još nepoznati nisu mogli da nađu adekvatnu postavu.

Igrom slučaja, naleteli su na široj britanskoj publci poznatog pevača Roda Evansa koji je poznavao bubnjara Ian Paise i basistu Nicka Sanpera. Tada je ova grupa dobila ime Deep Purple. Zanimljivo da je ime grupe "purpurna dubina" odnosno Deep Purple grupa dobila po istoimenoj pesmi Peter de Rosa koga je volela da sluša Blekmurova baba. I tu je nastala svađa oko imena grupe i čarke između Blekmura, Lorda i ostatka grupe. Pogotovo kad se uzme u obzir da su svi voleli da popiju. To je bilo vreme "sex, droga, nasilje & R'N'R". Usledio je debi album "Shades of Deep Purple". Tu se istakla pesma "Hush". Posle njega su snimili "The Book of Taliesyn", a naredne 1969. album "Deep Purple".

Pošto je Blekmur imao prevelike ambicije (koje su se na kraju pokazale kao proročke), posle tog trećeg albuma uspeo je da ubedi Džona Lorda i Ian Pejsa da iz grupe izbace Sampera i Evansa, da bi ih zamenili Ian Gillan i basista Roger Glover. Ta Blekmurova kombinacija je urodila plodom iako se Džon Lord i dalje vodio kao šef Deep Purple. Opet su nastala prepucavanja, tako da je ovaj bend već tada postao kontraverzan. Poznate su bile tuče Riči Blekmura po raznim pabovima u Londonu u pijanom i drogiranom stanju. Više puta je bio i hapšen. Čak su ostali članovi benda razmišljali da ga zamene i dovedu novog gitaristu. Vođeni su tajni pregovori sa mnogim gitaristima u odsustvu Blekmura. Jer, Blekmur je bio krajnje nepodnošljiv u svom ponašanju. I taman kad su razgovori sa jednim velikim britanskim gitaristom bili pri kraju, a reč o Jimmy Pageu, Riči Blekmur dolazi na probu gde je kompletno uradio album "In Rock". U istoriji Deep Purple, tu se nalazi i možda najveći hit ove grupe svih vremena "Child in Time". Kad su ovi čuli njegov materijal, odmah su zaboravili na pregovore sa ostalim gitaristima i odustali od eventualne njegove zamene. Sa albumom "In Rock" Deep Purple staje rame uz rame sa Black Sabbathom i Led Zeppelinom. Blekmura je udarila slava u glavu i tada dobija prvi nervni slom. Postao je krajnje nepodnošljiv, a njegova prepotencija se digla na taj nivo da je takoreći Papa. Opet se u grupi pokrenula tema o njegovoj smeni na čemu je najviše insistirao Džon Lord. Ali onda je izbio neviđeni skandal. U sred jednog elitnog londonskog restorana, Rodžer Glover udara punom flašom šampanjca Džona Lorda uz reči "On nas je digao iz pepela. Bili smo niko i ništa. Đubre jedno!" Opet se tu umešala policija, ali sada su imali pare da plate globu tako da nisu završili u zatvoru. Tada je nastupilo malo zatišje. Blekmur se nije viđao na probama nekoliko meseci, da bi odjednom ušao u prostoriju gde su oni održavali stalne probe, sa kartonom džoni vokera i rekao samouvereno "Ljudi, imam novi album. Ovo razbija!". Odvrnuo je maršala do kraja, priključio gitaru da bi zatim popio pola flaše džoni vokera. Onako pripit, odsvirao je u jednom dahu sve stvari koje će se pojaviti na sledećem albumu. (Svi su se primili na cirku) Opet je u vodu pala priča o novom gitaristi. Svi su se dali u rad i uvežbavanje novog albuma.

Što su se više uvežbavali, videli su koliko to moćno zvuči. Taj album su snimili u Rolling Stones Mobile studiju u Montreju. Radi se o albumu "Machinehead". Taj album je napravio pravi bum na svetskoj hard rock sceni, da je album propraćen svetskom turnejom posle koje je izdat live album "Made in Japan". Godinu dana kasnije, 1973. izlazi "Who Do We Think We Are". Ali, neprestane svađe i tuče i lične netrpeljivosti između pojedinih članova sve vreme su pratile taj album koji nije ostavio neki zapaženiji utisak na publiku, a engleska kritika ga je satrla u novinama. Zbog tih stalnih svađa oko tog albuma koji je Blekmur hteo da uradi kao prethodna dva, a ostali članovi su hteli da ubace svoje ideje i promene aranžmana i sl. što su i uspeli, Blekmur je jedva na to pristao i to je dovelo do napuštanja grupe Iana Gilana i Rodžera Glovera. Blekmuru je najviše bilo žao Glovera, ali je i dalje nastavio da radi u Parplu. Na sreću iako je i Blekmur razmišljao da i on ode, grupa se nije raspala. U grupu dolaze David Coverdale i Glen Hughes s kojim je Blekmur posle tri dana već ušao u sukob. Ali bez obzira na sve to, pod pritiskom ostalih članova benda, dozvoljavaju Hughesu da napravi albume "Stormbringer" i "Burn" kao i pesme "The Gipsy", "Lady Double Dealer" i "Soldier of Fortune". Glen Hughes je povratio slavu Deep Purple, što je jako iznerviralo Ričija Blekmura koji je vrebao svaku priliku da ga izvređa i nazove ga neznalicom, jer momak nije želeo da se Blekmur i Lord takođe potpisuju na albumima kao autori. Glen se na to nije osvrtao, ali je pod pritiskom popustio iako ova dvojica sa njegovim pesmama nisu imali nikakve veze. Znao je sa kim ima posla ali i to da Blekmur ima veliki uticaj na bend. Zbog toga nije hteo da ulazi u sukob sa pomahnitalim Ričijem.

Najveći šok koji je Blekmur doživeo je na promociji ovih albuma na koncertu "California Jamp", gde je publika najviše ovacije davala Glen Hughesu što je za Blekmura bilo neverovatno. On je mislio da je prva violina. Ali pesme su bile Hughesove. Tada je među članovima benda pala odluka: Hughes ili Blekmur. Ko da ide? Hughes i Blekmur nisu prisustvovali sastanku u apartmanu Džona Lorda kada je skovan plan da se umesto Blekmura dovede Tommy Bolin. Iako je Džon Lord imao primedbe na Bolina koji je imao probleme sa drogom, ipak je kocka bila bačena. Sa Tommy Bolinom i albumom "Come Taste The Band", Purple su dostigli svoj muzički maksimum. Posle toga dolazi do urušavanja grupe. Tommy Bolin umire zbog prevelike doze opijata, a nisu želeli Blekmura nazad. Barem pola članova. Blekmur je iz besa osnovao grupu "Rainbow", ali druga strana nije ostala na to ravnodušna, pa je osnovala "White Snake". Te dve rivalske grupe, takoreći podjednakog kvaliteta i znanja, sem dobre svirke, nisu ostavile neki veći i dublji trag što se tiče hard rocka. Više je to bilo prepucavanje podeljenog Purpleovog sastava. Tek 1984. Gilan, Glover, Lord, Pejs i Blekmur ponovo formiraju novi stari sastav Deep Purple. Godine 1989. Gilana je zbog zdrvstvenih problema (alkoholičarske prirode) zamenio novi pevač Joe Lunn Turner. Kako taj novi pevač nije bio prihvaćen od publike, brzometno je najuren. Direktno iz bolnice vraćaju Gilana i 1993. izlazi im novi LP pod nazivom "The Battle Rages On". Na jednu žestoku primedbu Blekmura na Gilanovo pevanje, Ian Gilan je tako isprebijao Blekmura, da je Riči proveo mesec dana u bolnici i to je bio konačan raskid Deep Purple sa Blekmurom. Tada dovode "iz bunara" gitaristu Steve Morsea kao zamenu za Ričija. Izdali su sa ovim gitaristom 2 nezapažena albuma, da bi 2002. godine razočaran iz grupe otišao i Džon Lord.

Parple toliko rastrzani svojim unutrašnjim konfliktima i problemima, obratili su se pravom čoveku Ozzy Osbournu da im preporuči klavijaturistu, Don Aireya, sa kojim i dan danas rade i nastupaju. Ian Gilan i Rodžer Glover su imali presudan uticaj na to da od jednog velikog svetskog mega benda naprave običan tezgaroški bend koji živi od stare slave. Pogotovo dovođenjem gitariste Stiva Morsea koji ne može da kopira ni Blekmura, ni Tommy Bolina, a i on sam ne zna šta svira. Bolje je da su na vreme prekinuli, barem posle Bolina. Ovako, samo tezgare po balkanskim zemljama nadajući se da će svojom bivšom slavom ućariti neku kintu. Velika blamaža za tako veliku grupu. Jer Riči Blekmur, bez obzira kolika je bio prznica, svađalica, pijanac, ipak, on je bio ideja vodilja ovoj velikoj grupi. Pa čak i Tommy Bolin, da nije umro, ta grupa bi došla do krajnjih granica muzičkog stvaralaštva. A sve posle, čemer i jad. Tezga i dva dinara druže!

D.Đ.